Справе за ручно круњење кукуруза

.

0
0
0
s2sdefault

Столица за круњење кукуруза, фото: Филип Форкапић

Октобар је месец када на пољима Војводине, нашег главног пољопривредног региона, као и широм Србије (равничарско подручје - Мачва, Стиг, Поморавље и Косово и Метохија и брдско-планински терени до 700 метара надморске висине), почиње један од најзначајних радова, који траје од јутра до мрака. То је берба кукуруза, наше најраширеније и уједно најважније и најзначније ратарске културе, која је намењена првенствено за исхрану домаћих животиња и људи, потом сировина за прерађивачку и фармацеутску индустрију, бројних индустријских производа и за погонско гориво (биогориво).

Други конструктивни тип Столице за круњење кукуруза, Музеј војвођанских Словака, Бачки Петровац, фото: Филип Форкапић

Након бербе кукуруза (код нас раније ручне, скоро све до средине шездесетих година, иако се машинска почела примењивати крајем педесетих, а сада машинске) и после сушења, приступа се његовом круњењу. У почетку се он крунио ручно, а затим ручним и моторним круњачима (стационарни и мобилни) различитих конструкционих решења. Са увођењем нове технологије у убирању кукуруза, а то је комбајнирањем зрна, круњење се у домаћинствима све више напушта. Прелази се на коришћење универзалних житних комбајна за убирање зрна, уз постављање посебног уређаја – адаптера за кукуруз и неопходно подешавање вршалице комбајна.

У наредних неколико прича, у оквиру рубрике Буди одговоран према духу и телу, посетиоце сајта Музеја Војводине ћемо упознати са различитим конструктивним типовима круњача за кукуруз, који су сакупљени и налазе се у колекцији Музејског комплекса Кулпин. Неки од њих су изложени на сталној поставци, неки на тематској изложби Историјат гајења кукуруза, док је већина од њих у депоу и чека на конзерваторски третман.

Круњење кукуруза на столици за круњење, Кулпин, 2009, фото: Филип Форкапић

Једна од првих справа за ручно круњење кукуруза је била такозвана столица за круњење. Основу њене конструкције чини шамлица, са три или четири ногара, на чијој предњој страни је под углом постављена дашчица и на њој радни орган – зуби или, пак, сечиво, без дашчице, по целој његовој дужини. Човек је крунио кукуруз тако што је седећи на њој гурао клип по зупцима, односно сечиву. Оне су занатске израде, дакле, ковачко-коларске и израђене су крајем 19. и почетком 20. века.

Столица за круњење је представљала значајан помак у развоју справа за круњење кукуруза, јер се тако оно обављало брже и лакше. Међутим, овај круњач је имао један недостатак. Он се огледао у томе што кукуруз није могао бити круњен уколико је био сувише влажан, већ ручно, с тим што су се прва два-три реда крунила шилом.

Основу конструкције, представљене у причи, столице за круњење је шамлица, са три ногара. На дашчици је постављено четрнаест зуба, који су ковачке израде. Године 2003. је откупљена из Селенче. Њене димензије су следеће: дужина 58 cm и висина 54 cm.

Справа за ручно круњење кукуруза, фото: Филип Форкапић

Осим столице за круњење и шила, за ручно круњење кукуруза се користила још једна справа, код које је радни орган челични трн, постављен на средини облице, испод којег се налази отвор за истицање окруњеног зрна кукуруза. Кукуруз се крунио на тај начин што се клип померао лево-десно дуж облице ка трну. Облица је тако изведена да је по читавој њеној дужини жљеб. Оне су занатске израде, дакле, ковачко-коларске и израђене су крајем 19. и почетком 20. века.

Код представљене у причи, справе за ручно круњење кукуруза, облица је дужине 73 cm и њу је 2008. године поклонио др Сава Арсенов из Црепаје.

Поред прикупљања предмета, веома је драгоцено и сакупљање назива како се они у народу зову. Што се тиче столице за круњење, забележени су следећи називи: столок (Ђурђево) и мацко (Панонија), док се направа за ручно круњење кукуруза у Банату различито назива: рица (Нови Бечеј и Ново Милошево), рицла (Мокрин), жуљара (Црепаја) или дељара (Уљма).

Филип Форкапић, дипл. инг. пољопривреде, виши кустос