Традиционална кухиња Музеја Војводине

.

0
0
0
s2sdefault

Чинија, Гложан, 1880.

Не живим да бих јео, већ једем да бих живео

Етнолошки део сталне поставке Музеја Војводине пред јавност износи предмете који су имали функционалну и употребну, а данас имају културну вредност. Изложени предмети причају причу о развоју материјалне културе на тлу Војводине од XIX до прве половине XX века. Богат музејски фонд интегрише елементе употребе предмета у свакодневном животу, начине њихове међусобне повезаности и односа према композицији становништва. Војводина је место сусрета и преламања разнородних култура, где је свака задржала своје аутентично, те прихватила нове елементе и начинила једну културу - културу заједништва различитих етноса на тлу Војводине.

Чинија, Гложан, 1880.

Огњиште или ватриште заузимало је централно место у животном простору. Примарно је служило за ложење ватре и кување, затим за окупљање породице, преношење народних предања, веровања и обављање обреда годишњег и животног циклуса. Кроз све епохе људског живота са огњишта је зрачила повезујућа и исцелитељска моћ ватре. Око огњишта се могао наћи прибор за ложење, посуђе за припремање хране као и украсни тањири који су висили на њему. Земљани лонци различитих димензија, метални котлићи, вериге за њихово качење, тучани тигањ и шерпе за запршку, саџак, преклад за дрва и црепуља под којом се пекла храна чинили су прибор за кување на огњишту. Све до почетка Првог светског рата посуђе се израђивало од керамике, када се јавља нови материјал за израду посуђа – емајл.

Оњиште је заменила зидана пећ и тада кухиња добија једну посве другачију димензију. Озидана пећ са карактеристичним банком, служила је не само за спремање хране, спавање и одмарање око њега, већ је била и место где су се обављали извесни послови и одвијао друштвени и обредни живот. Начин загревања пећи условљавао је изглед посуђа. Иако се на огњишту и у зиданој пећи користило посуђе израђено од керамике постојала је разлика у облику посуда за припремање хране. Лонци за припремање хране у зиданој пећи били су ваљкастог, док је посуђе које се користило на огњишту било углавном бокастог облика.

Ћупица, Ковачица, 1920.

У Војводини је израђивана керамика панонског типа, рађена на ножном колу глеђосане или неглеђосане површине. Посуђе од керамике, које је сачувано чиниле су: тегле за пекмез, цетке или ђевђири за тесто, ћупице за држање млека, бућка за путер, лонци за милерам и шоље за кисело млеко. Посуде за течност су такође биле израђене од керамике и разликовале су се по величини, облику и намени течности коју чувају. Велике посуде које су се користиле за свакодневну употребу биле су ћупе у којима се чувала вода у кући и крчази за воду, који су се носили на њиву.

Посебно место у кухињском инвентару заузимали су и предмети који су се користили у обредне сврхе и прибор за припрему хлеба.

Војвођанску кухињу красе варијације кулинарског умећа припремања јела, које има корене у традицији различитих народа који живе на тлу Војводине. Иако се савремено посуђе разликује од керамичког, које се користило у прошлости, начин припремања хране је остао исти. Рецепти, називи и припрема јела представљају нераскидиву везу са прошлошћу, традицијом и преживелим елементима који се преносe генерацијама, пркосе времену и чувају од заборава.

Сташа Арсеновић Копривица, кустос - етнолог и антрополог