Римски златни прстен са љубавном представом

.

0
0
0
s2sdefault
Златни прстен, Хртковци, II–III век

Из села Хртковци код Руме потиче изузетан златни прстен из римског доба. У Музеј Војводине је доспео путем откупа 2004. године, а откривен је случајно, те нам није познат његов археолошки контекст. Прстен се састоји од обруча, који је израђен техником искуцавања златног лима, и украсне плочице, која је изведена помоћу технике ливења у калупу.

У римско доба, прстење је било доступно женама и мушкарцима свих друштвених слојева. Међутим, прстење изузетног квалитета и израде, израђено од племенитих метала, полудрагог и драгог камења, морало је бити симбол високог друштвеног положаја или богатства. У 33. књизи свог чувеног дела Познавање природе (Historia naturalis) Плиније Старији (25–79) објашњавао је моду ношења прстења и других врста накита као последицу лошег утицаја богатства и потребе за луксузом. Сматрао је да је „највећи злочин према човечанству починио онај ко је први ставио злато на своје прсте.“

У Римском царству, служба у војсци многима је обезбедила грађански статус, док је привилегија ношења прстења свим војницима гарантована декретом 197. године. Од тада се проширује улога прстења као маркера друштвеног положаја и оно постоје ознака достојанства, вереничког статуса (annulus pronubus), печат или амулет.  Облик прстена попут хртковачког, инспирисан је бронзаним кључевима, којима су се отварале различите кутије и ормарићи у домаћинству. Углавном израђени од бронзе у најразноврснијим формама, мали кључеви на прстењу били су елегантно решење за закључавање драгоцености. Коришћени су током целог римског периода, па се појединачни примерци тешко могу датовати без њиховог контекста.   

Златни прстен, Хртковци, II–III век, са реконструкцијом калупа

Како се у Римском царству мода мењала и у производњи накита, велики број нових типова прстења појавио се крајем 2. и у 3. веку н. е. Прстење са чипкасто изведеним орнаментима на украсној плочици – „кључу“, било је нарочито цењено због префињености његове израде. Златно и сребрно прстење, инспирисано функционалним бронзаним кључевима-прстењем служило је као статусни симбол, сугеришући да је онај ко га је носио на прсту поседовао драгоцености, које је држао закључане у кући. Украси су често били само декоративни, али су посебну важност имали када су садржали представе одређеног митолошког и политичког значаја. Усложњавањем декорација првобитна функционалност прстена-кључа се изгубила.  

И док је велики број једноставних бронзаних примерака опстао до данашњих времена, знатно мање је златних и сребрних који су очувани. Судећи по обимној научној литератури, са територија целог Римског царства познато их је тек неколико.

Златни прстен из Хртковаца има необичну представу на свом „кључу“. Ради се о два Амора, који јашу на делфинима. Амори су дати у профилу и окренути један према другом, придржавајући се за стабло дрвета које се налази између њих и чија крошња их надвисује. На први поглед, чини се да је у питању дрво питомог бора (pinus pinea). Међутим, сличног облика је предмет који држи Ерос, грчки пандан Амору, на рељефу источног партенонског фриза. Представе Амора на прстењу вероватно су биле љубавног карактера, што је у вези са природом овог божанства. Углавном је замишљан као дечак са златним крилима који својим луком и стрелама „уноси немир и љубавну чежњу у срца људи и богова“. У античкој уметности врло је чест приказ Амора који јаше делфина, али се он у зависности од контекста различито тумачи. Стари народи знали су да је делфин сисар и препознавали су његову љубав према човеку, тако да су га доживљавали као симбол емоције, привржености и узбуђења. За њих, он је имао и соларна и хтонска својства кроз Аполона, Венеру и Нептуна, те је водио душе умрлих на други свет. У еротичним митолошким сценама, Амор који јаше делфина могао је бити алегорија брзе пловидбе љубави, чија страственија варијанта се огледа у представама Амора који јаше на морској немани.

Прстен из Хртковаца је тежак и израђен од релативно чистог злата, на шта указују његова кртост и бројна ситна оштећења.

Мр Тијана Станковић Пештерац, виши кустос, археолог