„Узми малине. Малине су одличне, али...“

.

0
0
0
s2sdefault

У серији „Немањићи – рађање краљевине“, која се тренутно репризира на првом програму јавног сервиса Србије, почетком 13. века негде у Рашкој, Стефан Првовенчани нутка малином папиног изасланика. Многима је ова сцена засметала, те је наведена као једна од грешака у серији. Малина је, наводно, почела да се узгаја у Србији 1880. и то као „украсна биљка“, да би тек после Првог светског рата почела да се узгаја због плода. Међутим, у серији нико ни не помиње да су малине узгајане. Штавише, количина плода која се налазила у здели указује више на то да је малина пре сакупљена у природи, него да потиче из обилног рода малињака подигнутог поред двора српског владара. Заборавља се да је малина самоникла врста воћа, која је у Србији веома распрострањена. У народу је позната као: маљуга, умањ, суница, мурага, пласмина и др. У флори кнежевине Србије из 1874. г. Јосиф Панчић описује малину која дивље расте као „повисока (гдешто од човечјег боја)“. Додуше, малине нема ни издалека толико као сродних врста самониклих воћака са црним плодом, под збирним именом купина.

Сакупљање плодова самониклог јестивог воћа се до данас одржало не само у нашој земљи, додуше нe у истом обиму и не са истим значајем. У средњем веку сакупљање плодова из природе представља још увек важну привредну грану. Етноботаничка истраживања у Србији су показала да су углавном жене те које се баве прикупљањем дивљих плодова и биљака, као и прављењем различитих традиционалних производа од шумских плодова и самониклог биља. Самоникла малина је родоначелник највећег броја сорти који се гаје код нас. Ретко се налази у подручјима склоним суши, а обилне бербе плодова могу се очекивати само на стаништима са свежим, киселим земљиштима. Популација ове врсте се најчешће среће у планинском (испод 1000 м надморске висине) и субалпијском појасу (изнад 1000 м надморске висине). Стога су природне популације самоникле малине најбогатије у региону централне, западне, југозападне, источне и југоисточне Србијe: Копаоник, Голија, Јастребац, Стара планина, Сува планина, Тара и др. Дакле, налазе се на територији новоформиране, средњовековне српске државе. Међутим, не користи се само плод ове биљке. На Косову се и данас од корена и цвета малине припрема традиционални лек за лечење рана на кожи изазваних уједима инсеката и змија, јединствен на Балкану.

Археоботаничка наука не може да се похвали превеликим успесима везаним за истраживање средњовековног периода у Србији. Постоје свега два и по научна рада на ову тему. Очигледна је велика диспропорција између праисторијских и средњовековних макробиљних колекција. Разлог томе треба тражити у томе што се, са једне стране, већина археолога у својим истраживањима још увек ослања на писане изворе, а са друге стране, постоји мањак археоботаничара у земљи. За разлику од често субјективно писаних манастирских хроника из тог периода археоботаника пружа непосредне информације о ратарским и сакупљачким активностима, али и коришћењу биљака у свакодневном животу житеља на територији археолошких насеља. На срећу, чини се да се померамо са места када су у питању нова имена у археоботаници, која су заинтересована за овај период.

Први локалитет који је археоботанички истражен код нас је тврђава Рас. У сакупљеној биљној колекцији која се везује за 12, односно почетак 13. века, управо период који нам је најзанимљивији, пронађене су 4 семенке купине у једној кући. Пронађене су у залихи пшенице. Уз коштице брескве, ово је једино идентификовано воће на локалитету. На Кознику, такође у залихи житарица из 14, односно 15. века, пронађени су само угљенисани остаци винове лозе. Начин на који се обрађују и чувају житарице и воће није исти. Зато и не чуди да је воће недовољно заступљено у макроботаничким колекцијама које потичу са простора за складиштење и обраду житарица. Са археолошких ископавања Петроварадинске тврђаве у Новом Саду, су из отпадних јама из касног средњег века сакупљене велике количине неугљенисаних семенки купине, смокве, винове лозе, али и коштице трешње. Малине нема, јер се у овом крају ни не очекује. Купина је у овим крајевима одувек имала предност у односу на малину. Она не мари за надморску висину. Налази се ближе људима. Али, овог пута не говоримо о обичном народу, већ владару. Зашто му не бисмо допустили да се освежи укусним плодовима дивље малине, барем то било на тв екрану?!

Медовић Александар, археоботаничар