Фибуле кроз простор и време

.

0
0
0
s2sdefault

Позлаћена фибула са шарнирским механизмом, Хртковци, IV–III век п. н. е.

Систематским археолошким истраживањем добија се много података на основу којих је могуће реконструисати живот неке заједнице у прошлости. У том смислу, накит може да буде значајан показатељ, који помаже да боље разумемо различите културе и њихове обичаје, укус и идентитет појединца, његову сталешку или етничку припадност.

Фибула са ћилибаром, Ботош, 3 до 4. век

На археолошким предметима спроводе се разноврсне анализе. Међу најстаријим налазе се типолошка и хронолошка анализа, које се примењују још од првих фаза развоја археологије као науке. На основу детаљних проучавања одређеног археолошког артефакта, његове типологије и аналогија, његовог порекла и развоја кроз различите периоде и културе, могуће је утврдити време којем он припада. Истраживање постаје још занимљивије уколико та врста предмета постоји и користи се и у данашње време, попут керамике. У мањој мери, савременим људима је познат термин фибула, а још мање се зна да је то предмет који се интензивно употребљава од бронзаног доба до средњег века, када је постепено замењује дугме. Фибула првенствено служи за причвршћивање одеће, али има и своју украсну намену. Она одговара савременом брошу или зихернадли.

Сребрне позлаћене фибуле, Хртковци, V век

Археолози су се сложили око тога да су се прве фибуле појавиле у 13. веку п. н. е., али не и око тога којој култури би требало приписати њихово откриће. Различите области сугерисане су као простор настанка првих фибула: од Северне Европе или скандинавских области, преко Средње Европе, северне Италије, и Грчке. Интересовање археолога за фибуле није везано само за место и време њиховог настанка, већ и за њихово географско распростирање, њихов културни и хронолошки развој и наравно, начин њихове употребе и значење које су носиле. Првобитно је фибула коришћена да би се њоме причврстила два дела неког комада одеће, али је за исте потребе употребљавана и обична игла, која је била мање сигурна.

Крстаста фибула, Свилош,  IV век

С обзиром на то да се фибула носила на одећи, на очиглед свих, врло брзо је добила функцију накита. Од тада су се израђивале фибуле од најразличитијих материјала, од бронзе и племенитих метала, до слоноваче. Производиле су се у најразноврснијим облицима, типовима и величинама, и биле намењене припадницима оба пола. Неке од њих имале су само украсну функцију, док су друге носиле неко дубље значење, које је требало да остави одређени утисак или изазове неку емоционалну реакцију. Понекад су у великом броју пронађене у храмовима и претпоставља се да су остављене боговима као заветни дарови. Вероватно су биле важне и у погребним обичајима, с обзиром на то да су у неким случајевима покојници сахрањени са великим бројем фибула.

Средина доле: фибула типа пешчани сат, Јаша Томић, 8–7. век п. н. е., Музеј Војводине

Лево: сарматска фибула са емајлом, Чуруг, 3. век, Музеј Војводине

Десно: келтска фибула са емајлом, Хртковци, 1. век п. н. е., Музеј Војводине

Средина горе: Словенска фибула, Бачко Петрово село, 7. век, Градски музеј Бечеј

У римско време фибуле су носили припадници оба пола. Међутим, поједини типови, попут крстастих фибула, били су резервисани само за мушкарце. Крстасте фибуле биле су веома функционалне и имале су задатак да чврсто држе тешки огртач – sagum, спољни део униформе римског војника 4. века н. е. Овај огртач се носио тако да је у потпуности покривао леви део тела, док су се његови крајеви спајали на десном рамену. Био је то веома практичан комад одеће, који је штитио од хладноће, а опет омогућавао покретљивост. Његови крајеви могли су да се вежу у чвор, али је за причвршћивање најчешће коришћена управо крстаста фибула. Тражећи боља техничка и визуелна решења, Римљани су током 1. и 2. века, направили велики број облика и типова овог накита. Тако ће, током првих деценија 3. века, крстаста фибула постати доминантан тип. С обзиром на то да су примерци од злата и сребра били изван могућности обичних војника, они су најчешће носили бронзане. У време тетрархије (293–313), златне крстасте фибуле биле су украшене политичким паролама, често комбинованим са украсима изведеним нијело техником. Од средине 4. века, фибуле су често на себи имале религијске симболе, што је одговарало потребама друштва, које је истовремено било дубоко религиозно, а са друге стране је чезнуло за луксузом и раскоши.  

Због бројних података које нам дају о људима у прошлости, фибуле би можда требало сматрати најзначајнијом врстом накита у археолошком смислу. Поред тога што служе за релативно прецизно датовање, оне дају детаљна сазнања о једној култури, њеним друштвеним и религијским односима. На основу доброг познавања фибула и њихове дистрибуције, може се установити постојање трговинских односа између појединих култура и проучавати начин на који су оне израђивале и прилагођавале ову врсту накита свом укусу и традицији.

Мр Тијана Станковић Пештерац, виши кустос, археолог