Пиварство у Војводини

.

0
0
0
s2sdefault

Почетак организоване производње пива на подручју данашње Војводине везује се за долазак Немаца на ове просторе. Пиво се у почетку правило у домаћинствима – у бакарним котловима, који су висили изнад огњишта. Свака имућнија немачка кућа кувала је пиво бар два пута годишње, а овај обичај се дуго одржао.

Производња пива на подручју данашње Војводине, где се налазио велики број мочвара, директно је повезана и са проблемом нездраве пијаће воде. Смртност становништва, посебно колониста, била је веома висока. Пиво је било веома значајно, јер се при његовој производњи вода кувала, тако да је становништво најзад добило здраво пиће, које је, као и вода, гасило жеђ.

Производња се временом усавршавала и повећавала, а то је довело до оснивања првих радионица за кување пива. Међутим, оне нису имале добру технологију, нити уређаје за расхлађивање, па се пиво у њима највише производило у зимском периоду и то у количинама које су се могле брзо потрошити.

Прва индустријска предузећа у виду мануфактурних радионица у Војводини биле су пиваре у Панчеву (1722) и Великом Бечкереку (1745). Пиваре су у том периоду биле типичне мануфактурне радионице, сви послови обављани су ручно, а пиво је кувано на пећи, у великом бакарном пиварском котлу (запремине од 30 кофа).

Пиво се све до пред крај 19. века сипало у бурад и тако транспортовало до потрошача – гостионица, крчми, кафана и хотела. Из огласа у локалним листовима сазнајемо да је Пивара у Великом Бечкереку 70-их година 19. века почела да продаје пиво у флашама. Увођење европског начина паковања пива допринело је јачању индустријске производње и омогућило ширу потрошњу.

Када се пиво у флашама почело продавати у великим количинама, име произвођача је најчешће било утискивано у стакло. Капица од папира причвршћена за грлић флаше омогућавала је идентификацију садржаја и представљала гаранцију купцу да нико није отварао флашу. Пиво се дуго времена ручно сипало у флаше, а забележено је да је Пивара Лазар Дунђерски у Великом Бечкереку убрзала процес производње 1939. године, када је у Дортмунду купила аутоматску машину за пуњење флаша.

Временом се јављају различите врсте пива, тако да је флашу са утиснутим именом произођача потиснула флаша на којој се налазила једноставна налепница, а почетком 20. века јављају се различита идејна решења са живописним и маштовитим цртежима.

Потрошња пива повећавала се из године у годину, али је велики проблем представљао транспорт. Пиваре су имале своје коње и шпедитере, који су коришћени за пренос тешких сандука на железничку станицу, па је тако пиво транспортовано до поручилаца. Сандуци су били дрвени и обложени сламом, како не би дошло до ломљења флаша. Све већа потражња пива и повећана производња захтевале су решавање питања транспорта на савременији начин, па су пиваре прве камионе набавиле тридесетих година прошлог века.

   

У Војводини је током времена радио велики број малих пивара, али највећи значај за развој пиварства имале су пиваре које су постојале и између два светска рата: И. М. Вајферт у Панчеву, Гербер а.д. у Бечеју, Јосип Аман у Апатину, Александар Цофман у Вршцу, Лазар Дунђерски у Великом Бечкереку и Чибу.

Музеј Војводине последњих година интензивно ради на прикупљању материјала који сведочи о развоју пиварства на овом подручју. Тако се данас у нашим збиркама чувају: пословна писма, разгледнице, налепнице, пивске флаше, рекламне табле, листићи и други предмети, који потврђују да је пиварство било једна од водећих индустријских грана у Војводини.

Веселинка Марковић, музејски саветник – историчар