Предшколскe установе између два светска рата. Oд забавиље до струковног васпитача. Од чувалишта до вртића.

.

0
0
0
s2sdefault

 

 Прве предшколске установе у нашој земљи настајале су у другој половини 19. века. Простор данашње Војводине је био саставни део Хабзбуршке монархије, те су одређене друштвено-економске, политичке и културно-просветне прилике утицале различитом брзином на развој појединих вртића.

 Постојала су два типа установа за децу предшколског узраста. То су била чувалишта или склоништа – Kisdedóvó Intézet, која су касније добила назив обданишта и забавишта, тј. дечији вртићи – Kindergarten, Gyermekkert, у којима се радило по Фребеловом систему. До краја рата 1918. године забавишта су била бројнија, а након њих била је наглашена тенденција да се оснивају обданишта, како би се обезбедио смештај првенствено деци која су остала без родитеља, као и сиромашној деци чији су родитељи били запослени. За оснивање обданишта залагала су се разна добротворна друштва (Добротворна задруга Српкиња, дружбе часних сестара калуђерица и сл.). Тако су у летњим периодима када су пољски радови били у јеку, деца од 4 до 6 година бесплатно боравила у обдаништима у којима су остајала од 6 ујутро до 18 часова. Сиромашна деца су ишла бесплатно, а имућнији су плаћали месечно 400‒500 динара. Постојала је разлика између забавишта и обданишта. У забавиште се ишло од 4 године живота и у њима се радило по принципима Фребела и Монтесори, а друга су била нека врста склоништа за сиромашну децу и децу родитеља који су били запослени. У забавиштима су радиле забавиље, а у обдаништима васпитачи. Из наведеног се може закључити да се у забавиштима учило, а у обдаништима се спроводила нега и васпитање.

                                                                            Забавиште, Нови Сад

                                                                                      Обданиште, Нови Сад

 Између два рата био је већи број забавишта него обданишта (1938. године 93% су била забавишта, а 7% обданишта). У обданишта су ишла деца следећих старосних доби: одојчад и мала деца до 4 године, обданишта са забавиштем за децу од 4 до 7 година и обданишта за школску децу од 7 до 16 године. Рад у истим је почињао у 7 или 8 часова ујутро и трајао је до 18, односно 19 часова. У обдаништима се неговала следећа пракса: игра, игра и рад, међусобна сарадња и говор, ручни рад, рад у башти – неговање цвећа и малих животиња, прослављање празника, израда домаћих задатака (за школску децу). Од васпитача и забавиља се захтевало да међу децом влада ведро расположење, да владају психологијом и педагогијом одређене старосне доби, да знају у каквим условима деца одрастају унутар своје породице. Строго су била забрањена физичка кажњавања деце, поруге и исмевања. Обданишта су углавном отварана у већим местима, док су забавишта била и у већим и у мањим срединама, углавном у склопу школе. Често се истицало да забавишта нису толико неопходна јер су њих похађала и деца имућних родитеља која су имала целодневну бригу родитеља. Временом се систем изборио за јавно мишљење да су неопходне и једне и друге установе и да се у њима негује и остварује васпитно-образовни рад деце.

 

Чарна Милинковић, виши кустос – историчар