Битка код Петроварадина 1716.

.

0
0
0
s2sdefault

 

План и приказ битке код Петроварадина 5. августа 1716.

Цртао: Cyriakus Blonder, мајор инжењерских јединица

Резао: J. A. Corvinus; штампао: Jeremius N. Jolf,

1716-1717, Аугзбург

Бакрорез на папиру: пр.: 54 х 42 цм, л.: 55,5 х 43 цм.

Инв. бр. Л 225

 

 Последња велика битка код Петроварадина у аустријско-турским ратовима одиграла се 5. августа 1716. године. Велики везир Силахдар Дамад Али-паша кренуо је са војском од Београда према Петроварадинској тврђави. Већ је био славан јер је претходне године освојио Мореју од Млетачке републике и тиме прекршио Карловачки мир из 1699. године.

 Наспрам Османске војске стајао је председник Дворског ратног савета и командант аустријске војске – славни војсковођа, принц Еуген Савојски, победник у многим биткама са Турцима.

 За команданта своје војске турски султан одредио је свог зета – великог везира Силахдар Дамад Али-пашу. Са око 150.000 војника отпочео je војне операције. Крајем јула прешао је преко реке Саве и упутио се ка Петроварадину. Османска војска била је састављена од 40.000 јаничара и 30.000 спахија, а помоћне трупе су сачињавали кримски Татари, Власи, Арнаути и Египћани.

 Командант аустријске војске, принц Еуген Савојски, прикупио је 51.000 пешака и 27.000 коњаника. Борбе су започете 2. августа, сукобом царске коњице са предњим деловима надолазеће турске војске. Турска војска je до 4. августа опколила Петроварадинску тврђаву. Копајући приближнице, она се нашла 50 м ‒ 100 м од бастиона и утврђених шанчева. Принц Еуген тада одлучује да први нападне и искористи моменат изненађења. У ноћи између 4. и 5. августа страховита олуја са јаком кишом омела је царску војску у намери да из логора на левој страни реке Дунав пређе преко понтонских мостова и успостави се према турској војсци. Мостови су покидани у неколико наврата и однесени матицом реке, што је успорило прелаз. Напад је планиран за свитање у 4.30, али битка почиње у 7 часова. Чекало се да се просуши расквашени и блатњави терен.

 Битка је завршена до поднева, а турска војска je, иако бројна, била страховито поражена ‒ просто масакрирана. Тешко рањени велики везир Силахдар Дамад Али-паша умире у порти Саборне цркве Свeтог Николаја у Сремским Карловцима. Поред њега гине и јаничарски ага.

 Турски губици били су велики – око 30.000 војника избачених из строја, од тога 6.000 мртвих. О жестини сукоба сведочи чињеница да је заробљено само 20 турских војника. Аустријски ратни плен обухватао је: 172 артиљеријска оруђа, топове и мерзере, 156 застава (не рачунајући оне које су аустријски војници узели или поцепали), пет коњских репова на копљу са златним полумесецом на врху – симболом највишег заповедничког достојанства команданата код паше, три пара великих ратних бубњева, велики број тимпана (добоша), на хиљаде шатора (принц Савојски узео је за себе шатор великог везира), 2.000 камила, крда волова и бивола и огромну количину намирница.

 Аустријски губици износили су 2.122 мртва војника и 2.301 рањени војник. Официрски кадар имао је губитак од 4 мртва генерала и 103 мртва официра, а рањена су била три генерала и 101 официр. У знак захвалности за велику победу, у победничком логору је 8. августа одржана свечана миса Те Deum, коју су служила 74 војна свештеника, уз победничке салве преко 140 већих топова са тврђаве.

 Недељу дана касније (15. августа) и у Катедрали Светог Стефана у Бечу служена је миса Те Dеuм поводом победе код Петроварадина.

 Папи Клементу XI су, као знак победе, послате на поклон две турске ратне заставе и два коњска репа. По старом обичају и у сагласности са својим кардиналима, папа је, у знак посебне части и признања за изванредне заслуге за хришћанство и цркву, принцу Еугену поклонио шешир и мач.

 У Музеју Војводине налазе се предмети који чувају сећање на овај историјски догађај. Данас је пред вама бакрорез из 1717. године који се чува у оквиру Збирке ликовне уметности XVIII и XIX века.

 

Илија Комненовић, музејски саветник - историчар