Сребрна „лепиња“

.

0
0
0
s2sdefault

 

 Комад сребра, који личи на лепињу – колач, пронађен је у малој остави сребрног угарског и фризашког новца закопаној оквирно око 1270. године. Остава је пронађена у близини остатака средњовековног Ирига, који се први пут помиње 1225. године, када је основан павлински манастир за који се највероватније повезује ова остава.

 Оскудност саме оставе (16 комада и ова „лепиња“) указује на то да се ови простори нису опоравили од страшне најезде Монгола 1241. године скоро тридесетак година. Овакви комади сребра, који имају доста оскудне аналогије у литератури, по свему судећи употребљавани су за плаћање већих вредности, било локално, било интернационално, као што се употребљавао и ромејски (византијски) златан новац. Постоје индиције да су коришћене у 12. и 13. веку. Видљиво је на овом комаду косо засецање на три места, и три фрагмента недостају. Коришћење некованог сребра, под претпоставком да је његова финоћа позната, било је згодније од кованог сребра у виду новца, који се морао бројати или мерити – некада и по десетине хиљада појединачних новчића. Ово нековано сребро је путовало из рударских области Европе ка економски напреднијим областима, у шипкама или полугама стандардних финоћа. Постојали су интернационални стандарди финоће за сребро. Најчешће је употребљаван стерлинг (0,925 финоће). Постоје докази да је сребро често било стандардне тежине – марка, иако је тежинска јединица марка варирала од места до места. Приближно иста тежина локалних вредности марке, постизана је коришћењем отворених калупа. Ново злато из Угарске, које постаје доступно у великим количинама у трећој и четвртој деценији 14. века, потпуно избацује сребрне полуге из циркулације великог дела Европе (Угарска, Италија, Француска, Холандија), док се иста наставља тамо где злато пристиже касније (северна Немачка, Балтик, Русија).

 

Далибор Недвидек, музејски саветник – нумизматичар