Хиперинфлација у Немачкој 1923. и настанак немачке рајхсмарке

.

0
0
0
s2sdefault

 

 У међународном монетарном систему је од 1870‒1914. године важило такозвано правило златног стандарда новца, којим је новац у оптицају имао фиксно покриће у злату. Златни стандард је спречавао државу да штампа новац у неограниченим количинама, што би довело до инфлације. Поред тога овај стандард имао је и своје мане. Будући да држава није имала контролу над количином новца у кризама и ратовима, није се могла повећавати ни новчана маса. Поред тога земље које нису имале златне резерве и руднике злата биле су у неповољнијем положају у односу на оне са великим резервама злата. Избијање Првог светског рата довело је Немачку до напуштања златног стандарда 14. јула 1914. године.

 Немачка је из Првог светског рата изашла као губитник, потписавши безусловну капитулацију 28. јуна 1919. године у Версају. Поред признавања кривице и тешких територијалних уступака, морала је да издвоји и значајна новчана средства намењена земљама победницама у виду ратних репарација. Немачка је ратне операције махом финансирала задуживањем (емитовањем обвезница) и штампањем велике количине новца без покрића, што је довело до инфлације. Као резултат напуштања златног стандарда и златне немачке марке, количина новца у оптицају се до краја рата учетворостручила. Златна марка мења свој назив у папирмарку (Papiermark), а економија је скоро пропала, при чему је један амерички долар 1923. године био једнак 4,200 милијарди немачких папирмарки.

 Прва исплата ратних репарација извршена је 1921. године, али већ следећа је била неизвесна, јер је Немачка била у великим финансијским проблемима. Од Немачке се захтевало да дуг измирује у чврстим валутама, тако да је Централна банка Немачке (Reichsbank) додатним штампањем новчаница покушала да надомести већ слабу вредност марке на тржишту, којима је куповала чврсте валуте. То је довело до додатног пада вредности марке у односу на амерички долар и британску фунту.

 Немачка влада је већ 12. јула 1922. обавестила силе Антанте да није у стању да исплати износ ратне одштете за 1921. годину и затражила је шестомесечни мораторијум. Под притиском Француза, Репарациона комисија је одбила да размотри овај захтев, али је Дејвид Лојд Џорџ, представник Уједињеног Краљевства рекао да би Британија могла да прихвати овај мораторијум, с обзиром на ситуацију у Немачкој. Французи су на ову изјаву затражили да се њима и осталим савезницима предају рудници угља у Руру на експлоатацију – “производне залоге”. Енглези су одбили овај предлог, знајући да би Французи имали највише користи од експлоатације. Лојд Џорџ је сазвао међусавезничку конференцију у августу 1922. како би се овај проблем решио. Он је тражио већу толеранцију према платежним могућностима Немачке. Французи су одбацили тај захтев, оптужујући Немачку да намерно подстиче инфлацију како би избегла плаћање репарације. Конференција није донела никакве резултате, јер су Французи покушавали да заузму Рур по сваку цену.

 Окупација Рура ‒ Ruhrkampf, од стране француских и белгијских трупа, трајала је од 11. јануара 1923. до 25. августа 1925. године. Немачки канцелар Вилхелм Куноу определио се за политику пасивног отпора. То је готово зауставило економију Рура, индустријско срце Немачке. Окупаторске власти реаговале су хапшењима и депортацијама на немачке штрајкове и саботаже. Порески приходи су падали како је економска активност успоравала. Влада је своју потребу за средствима покривала углавном штампањем новца.

 Хиперинфлација је била у пуном замаху. Поверење у марку је нестајало брзо, а цене су расле брже него икад. Три стотине фабрика за производњу папира је радило пуном паром, као и 150 штампарских фабрика и 2000 преса, које су радиле 24 часа како би се задовољила тражња за новцем. Вредност марке је била најнижа у историји Немачке. Новембра 1923. године један амерички долар вредео је 4.210.500.000.000 немачких марака. Врхунац хиперинфлације је достигнут када је месечна инфлација била близу 29.500%, а дневна 20.87%. То је практично значило да је за дуплирање цена било потребно нешто више од три дана. Све ово је довело до велике прерасподеле богатства. Сиромашни су постали још сиромашнији, поготово они који су зависили од фиксних примања. На свом врхунцу хиперинфлација је толико обезвредила марку, да су је људи користили за огрев, јер је то било економичније него куповати угаљ или дрво. Све је то наравно било праћено и порастом криминала, сиве економије и шверца.

 Немачка је била на врхунцу хиперинфлације и проблем је морао бити брзо решен. Долазак новог канцелара Густава Стресемана је то омогућио, тиме што је убедио раднике у рурској области да наставе са производњом. Уведена је нова валута – немачка рентенмарка (Rentenmark), 16. новембра 1923. године. Нова валута је имала покриће у реалној имовини – индустријском и пољопривредном земљишту, а емитовано је 3,2 милијарде марака по девизном курсу од 4,2 марке за један долар. Однос нове валуте (Rentenmark) и старе марке био је хиљаду милијарди старих марака за једну нову. Али ипак, нова валута није била законско средство плаћања. Она је заправо представљала прелазну валуту, и њу је заменила рајхсмарка (Reichsmark), 30. августа 1924. године, а која је била једнака по вредности. Оно што је било најзначајније, је то, да је враћен Златни стандард, који је збачен десет година раније. Заједничком одговорном фискалном политиком канцелара Немачке Густава Стресемана и министра финансија Ханса Лутера, дошло је до краја инфлације у Немачкој. Стресеманово најзначајније достигнуће било је помирење између Немачке и Француске, за шта су он и Аристид Бријан добили Нобелову награду за мир.

 

Мирјана Бојић, кустос ‒ историчар