Берлински конгрес

.

0
0
0
s2sdefault

 

 

 Прошло је 142 године откако је конгрес великих европских сила у Берлину 1878. године признао независност Кнежевини Србији, Румунији и Црној Гори. Одржан између 13. јуна и 13. јула, на челу са немачким канцеларом Ото Фон Бизмарком као председавајућим, Берлински конгрес је окупио представнике Велике Британије, Русије, Француске, Аустроугарске, Италије, Немачке, Османског царства, Србије, Црне Горе и Румуније. Један од главних разлога за сазивање конгреса је ревизија Сан-Стефанског мировног уговора из марта исте године, сачињеног под великим утицајем Русије. Након значајног пораза турске војске у ослободилачким ратовима кнежевине Србије и Црне Горе (између 1876. и 1878.), Сан-Стефански мир је имао за циљ да обезбеди превласт Русије на Балкану посредством стварања Велике Бугарске. Као директна експозитура руске политике изласка на топла мора, Велика Бугарска би у свом територијалном саставу имала значајне делове северне Македоније, источне Србије све до Ниша, те северног дела Грчке изузев града Солуна и Халкидикија. Притисци међународне политике, посебно Аустроугарске и Велике Британије, натерали су Русију да коначно поништи понуђени мир, а потом је Берлински конгрес приступио поновном прекрајању граница Балкана.

 Током преговора, главну реч су водили представници великих сила. Остали представници малих држава, имали су право да писменим путем доставе захтеве и становишта својих влада, али без директног укључивања у дебате током заседања. Једном речју, морали су да седе и слушају на који начин се одлучује о њиховој судбини. Србију је у Берлину заступао Јован Ристић, министар спољних послова кнеза Милана Обреновића. Сматрајући да интерес Немачке на Балкану није превише уздрман, Бизмарк је заузео релативно објективну позицију током конгреса. Главне расправе водиле су се између Аусторугарске и Енглеске са једне, и Русије са друге стране. Три кључна питања за Србију била су: признање независности, однос према Отоманском царству, и територијално проширење. Уз велико заузимање Русије, Србија је призната као независна држава, чиме су прва два питања била решена. Треће питање је уз расправу и натезање ипак позитивно решено у корист кнежевине Србије – пиротски и врањски крај препознати су као етнички српски те су и званично ушли у њен састав.

 Поред низа различитих измена и прекрајања граница Балкана, Берлински конгрес је Аустроугарској администрацији доделио управу над Босном и Херцеговином. На овај начин, позорница за предстојеће сукобе на Балкану, али и у свету, била је припремљена  чекало се само на окидач, који је и био искориштен те 1914. године. Велике силе су затим гурнуле Европу, па потом цео свет, у Велики рат за који се веровало да неће трајати дуже од пар месеци.

 

Димитрије Михајловић, кустос историчар