Прича о ћилимима

.

0
0
0
s2sdefault

Назив ћилим потиче од турске речи килим и представља вунену тканину, чија је основа најчешће кудељна нит. Ћилим је ткан у домаћој радиности, а у Војводини ћилиме су ткале Српкиње, Румунке, Мађарице и Шокице. Ћилими су у почетку ткани вуном која је бојена у природним (биљним) бојама, а касније, средином 19. века вуна почиње да се боји анилинским бојама.

Ћилим може бити састављен из 2 поле, што значи да је ткан на узаном разбоју и тада је обично широк око 125 цм, а дугачак око 190 цм. Почетком 20. века постају популарни ћилими ткани на широком разбоју, што значи да је из једног комада и да је ширине око 200 цм, док је дужина око 240 цм.

Према техници ткања ћилиме делимо на чункане и клечане.

Према функцији, ћилиме делимо на свакодневне, свечане и ритуалне, aли постоји и подела на: ћилим за сто, ћилим за зид и ћилим за кревет. Основна разлика од ћилима из осталих крајева Србије је да ћилим у Војводини није простиран по поду, осим у ритуалне сврхе у цркви, приликом венчавања или читања опела за покојника.

Подела ћилима према орнаментици је следећа: „бескрајна шара“, „на пруге“ и „са окрајницом“.

Први и најомиљенији орнамент на ћилимима је била тзв. „бескрајна шара“ у виду изломљених пруга или зупчастих ромбова. На ћилиму из Кумана, који је ткан око 1900. године, веома јасно може да се види шта се подразумева под термином „бескрајна шара“. Избор боја, слагање орнамената, као и спајање пола говори нам да је ткаља Живка Цукућан, очигледно била веома педантна и прецизна ткаља. Поред свих заступљених боја, ћилимом ипак доминира тегет боја у виду две изломљене пруге, уских ивица, али и спојених троуглова на средини. Ткан је клечаном техником, а поле су спојене по дужини ручним штепом. У почетку је коришћен за прекривање кревета у свечаним приликама, али је временом постао свакодневни прекривач. Ткаља Живка Цукућан је ћилим исткала за своје потребе.

Ћилим „на пруге“: пруге могу бити са различитим геометријским и стилизованим биљним и животињским орнаментима, али могу остати и чисте тј. без орнамената. Ћилим из Новог Козјака чине разнобојне пруге различите ширине које су слагане по одређеном симетричном распореду. Ћилимом доминира широка црвена пруга у средини, затим плава и жута. Кроз пруге и између њих исткани су низови уских и веома уских пруга жуте, црне, беле, плаве, црвене и зелене боје. Ћилим је исткан чунканом ткачком техником, 1875. године у селу Фердин, који се од 1950. године зове Нови Козјак. У нашој документацији немамо прецизни податак о ткаљи, осим да је ћилим удајом Александре Вишацки, као део њене девојачке спреме, стигао у Уљму у њену нову породицу у којој је неко време коришћен у свечаним приликама.

Ћилими са „окрајницом“ су најпознатији широј јавности, па ево да објаснимо и његове делове на ћилиму из Парага: „окрајница“ је црвена са цик-цак тамноплавом изломљеном пругом у виду лозице са стилизованим биљним орнаментима; „поље“ је зелено са орнаментима у угловима који се зову „корњаче“; „укладица“ је жута, уска, изломљена цик-цак пруга. Средину ћилима зовемо „коло“ где доминира тробојни украс – српска тробојка у облику грана које се завршавају стилизованим цветовима и које формирају непотпуне полукругове са биљним орнаментима између њих. Ћилим је исткан клечаном техником и састоји се из две поле које су спојене по дужини, ручним украсним штепом. Ћилим су исткале у Парагама, 1870. године Наста и Милица Пашин за своје потребе и звале су га „ћилим зелена башта“. Ћилим је коришћен за прекривање зида код кревета на шта указују мале, кончане петље на једној дужој страни ћилима.

Љиљана Трифуновић, музејска саветница - етнолошкиња