Предшколскe установе између два светска рата. Oд забавиље до струковног васпитача. Од чувалишта до вртића.

.

 

 Прве предшколске установе у нашој земљи настајале су у другој половини 19. века. Простор данашње Војводине је био саставни део Хабзбуршке монархије, те су одређене друштвено-економске, политичке и културно-просветне прилике утицале различитом брзином на развој појединих вртића.

Карта Петроварадинског шанца из 1745. године

.

 

 Почетак модерне историје Новог Сада везује се за 1694. годину када су Турци прогнани из ових крајева. Град је првобитно био познат под именима Рацка варош, односно Српски град и Петроварадински шанац. Први становници насеља били су великом већином Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, БугариЦинцари и Грци. Године 1692. почела је изградња Петроварадинске тврђаве. Она је служила као брана од најезде Турака. Петроварадин је био у османском поседу све до Великог бечког рата (1683‒1699), када га освајају Аустријанци. Покушавајући да поврате изгубљену тврђаву, Турци су започели неколико похода, али су доживели велике поразе: у бици код Сланкамена (1691) и бици код Сенте (1697). Услед лоших временских прилика напустили су Петроварадин 1694. године. Велики бечки рат завршен је Карловачким миром, Турци су поражени и повукли су се из Средње Европе. Већ 1716. Османско царство започиње нови рат против Аустрије. Одлучујућа битка се одиграла на Везирцу, код Петроварадина почетком августа 1716. године. Турци су поражени и заувек напуштају ове просторе. Тадашња Рацка варош улази у састав Хабзбуршке монархије и постаје део Војне границе Великог царства. Постаје и седиште српских црквених парохија у Бачкој, на челу са владиком.

Фризашки фениг (фризатик)

.

 

       

 Фризатик или како га називају Фризахер (Friesacher) је сребрни новац, који је кован од почетка 12. до средине 13. века у Корушкој, Крањској и Штајерској, а касније и у Славонији. Фризатик је добио име по Брежама (нем. Friesach) у Корушкој, данашњој Аустрији где је Конрад надбискуп Салцбурга први ковао велике сребрне денаре, који су у наредних сто година служили као платежно средство.

Музеј присаједињења 1918. и његове збирке

.

 

 Као једно од четрнаест одељења Музеја Војводине, Музеј присаједињења 1918. основан је почетком 2017. године, са примарним задатком да прикупља музејске предмете везане за поменути догађај, формира музејске збирке, приреди сталну поставку о присаједињењу Војводине (Баната, Бачке, Барање и Срема) Краљевини Србији 1918, а потом и друге тематске изложбе које је допуњују, као и да објављује стручне радове и књиге везане за идеју ослобођења и уједињења Срба, али и других Словена који са њима живе. Отуда је осмишљена и покренута едиција Присаједињење 1918, у којој је до сада објављено 11 наслова.

Нематеријално културно наслеђе – чување идентитета међугенерацијским преношењем културе

.

 

 Нематеријално културно наслеђе дефинисано је УНЕСКО-вом Конвенцијом о очувању нематеријалног културног наслеђа, донетом у Паризу 2003. године. Ово наслеђе подразумева праксе, приказе, изразе, знања, вештине, као и инструменте, предмете, артефакте и културне просторе који су с њима повезани, а које заједнице, групе и, у појединим случајевима појединци, препознају као део свог културног наслеђа. Оно се преноси с генерације на генерацију; изнова га стварају групе и заједнице у зависности од окружења, њихове интеракције с природом и њихове историје. Нематеријално културно наслеђе побуђује емоције, ствара осећај припадања одређеној заједници, односно осећај идентитета и континуитета, те на тај начин промовише поштовање према културној разноликости и људској креативности.

Обележавање стоке у традиционалном пашњачком сточарству Војводине

.

 

 Стока се у Војводини обележавала из неколико разлога и на неколико начина. Од 18. века и првих колонизација у Војводини, заједно са развојем сточарства јавља се и обележавање грла стоке. У ранијем периоду, честе крађе домаћих животиња биле су разлог потребе за њиховим распознавањем. Појавом организованог сеоског сточарства, обележавање стоке се врши пре свега због утврђивања власништва унутар заједничких стада.

Кроз призму новинских реклама – Жена новог доба – међуратни период (II део)

.

 
 

 Након Првог светског рата битно се променио положај жене у друштву. Она је полако стицала право на учествовање у јавном животу и запослење ван куће. То је знатно утицало на њен начин одевања и понашања, али и на њене потребе. Уместо дотадашњих дугих хаљина и корсета, који су обликовали тело жене и симболично је подсећали на то под каквим стегама живи, она је почела да носи све краће сукње и хаљине, које су временом откривале чланке, а потом и целе листове ногу. То је довело до појаве свилених чарапа и ципела са високим потпетицама, које су изазвале прави „морални“ шок у тадашњем свету. Како су жене постепено прихватале овај одевни предмет, али и модни детаљ „лудих двадесетих“, тако се он све више рекламирао. Многи тадашњи листови и модни часописи били су препуни рекламних огласа за одећу у стилу „чарлстона“, шешира, ташни, рукавица „по париској и бечкој моди“ и свилених чарапа, какве је, на пример, нудила продавница „Клајн Еуген“ у Новом Саду, Великом Бечкереку и Сенти. Немачки листови Verbaszeitung и Bilder Wochenblatt су тридесетих година 20. века били препуни рекламних огласа за кројачке салоне и салоне шешира. Заступљене су и рекламе за конфекцијска одела, као што је тивар. Новине из тог периода готово редовно су доносиле рекламне огласе за обућу, међу којима посебно место заузима обућа бата и пеко, али и обућа других произвођача.