Свастика

.

 

 

На статуети са другог примерка колица из Дупљаје, урезан је на три места кукасти крст. Он привлачи погледе посетилаца, услед значења које је задобио током ХХ века и тражи појашњење. Одакле симболика нацистичке Немачке у бронзано доба?

Труковање и још понешто

.

Шта је труковање и зашто је важно да то објаснимо?

Један од најважнијих разлога је тај што треба да схватимо да без труковања не би било ни веза, да будем прецизнија веза по писму! Дакле, ни свих оних прелепих извезених цветних орнамената у композицији са монограмима, пауновима, мачкама или псима. Непостојање труковања би довело до тога да би бројне девојчице, девојке и жене остале ускраћене за једно прелепо умеће, а то је вез!

Затим, какве би биле девојачке спреме да није било труковања па онда и веза? Како би оне проводиле своје слободно време? Како би се остваривале блиске везе између мајке и ћерке, баке и унуке, свекрве и снаје? Како би све оне изразиле своју креативност, маштовитост, умешност или своја осећања? Али кренимо редом...

Под труковањем (од немачке речи vordrucken‒ правити отисак, узорак) подразумевамо наношење цртежа са рупичастих папирних шаблона на платно плавом бојом у праху. Прах је кроз рупице пролазио на платно и тако остављао отисак који се потом прскао шпиритусом да би се фиксирао и да се не би избрисао. После сушења могао би да се ради вез по писму, по иструкованом орнаменту разним везилачким техникама.

Но, запитајмо се шта се све дешавало у друштву и како је дошло до тога да труковање постане једна важна привредна грана?

Наиме, крај 19. и прва деценија 20. века доносе, поред промена у друштвено-економским односима и велико социјално раслојавање становништва. У жељи за модернијим начином живота, градско становништво, а постепено и сеоско, успева да осавремени изглед својих кућа, па тако и кухиња. Подразумевала се измена намештаја, увођење штедњака, промена судова за припремање хране, али и брижљивије одржавање хигијене у целој кући,  нарочито у кухињи. Истовремено се код тадашњих домаћица, у складу с материјалним могућностима породице, јавља и потреба за украшавањем животног простора, нарочито кухињског, и то ручним везеним радом који су саме израдиле. На тај начин, оне су искористиле кухињу да би се доказале на многим пољима: у кулинарству, одржавању хигијене и спретности у изради ручног рада.

Из музејске документације види се да су у ширем окружењу између два светска рата трукерске радионице постојале у Ердевику, Сенти, Бачкој Паланци, Сомбору, Дебељачи, Панчеву, Вршцу, Београду, Илоку, Загребу и Будимпешти.

Занимљиво је, да је у Сенти, од 1906. па све до 1977. године постојало 19 радионица које су регистроване као „творнице шаблона за ручне радове“. Власници најпознатијих радионица били су: браћа Армин и МаркБлејер, Albert Gelbstein, János Tót Abonyi, Sámuel Leopold и Јосип. У периоду од 1928. до 1941. године највише радника, а вероватно и највише успеха у послу имао је Albert Gelbstein. Много успеха имала је и радионица „Union“ чији је власник био Емануел Саламон. У документима радионице чији је власник био Miklós Pollák пише да је, поред труковања, од 1929. до 1941. године у њој услужно рађен и „бели вез“. У својој радњи, Леа Розенберг се, поред труковања, током 1940. године бавила услужним везом, који је радила на постељини и белом рубљу, па је чак и декорисала неке детаље на женским хаљинама. Веома успешан и признат мајстор у Сенти и околини био је и György Kiss који је занат учио код Армина Блејера, а имао је радњу у периоду од 1953. до 1960. године.

           

Печати на шемама трукерских радионица у Сенти и Бачкој Паланци

У Бачкој Паланци је „фабрикацију шаблона“ обављала „Maria Fuchs i sin“, док се у Сомбору налазила радионица шаблона за женске ручне радове „Frida“, чији је власник био Сергије Наумов. У Дебељачи се пак појављују две радионице, а њихови власници су били Aleksandar Askinadze и Max Portnoy. Terez Hodi успешно је обављала посао у Панчеву.

Пресудан утицај на везиље с подручја Војводине имао је Милан Петко Павловић (1856–1933) из Вршца, који се још увек сматра „некрунисаним краљем српског веза“ и који је, по свему судећи, сам цртао поједине орнаменте, инспирисаннашом поезијом или историјом (Девојка на студенцу, Бранко и вила, Кнежева вечера и друге).

           

                          Милан Петко Павловић                                                       Лик Бранка Радичевића са стиховима

Познат као угледан мајстор, са златним рукама, Павловић је био цењен и зато што је познавао многе занате ‒ фарбарски, штампарски, златарски, ткачки, механичарски и друге. У Вршцу је 1879. године отворио бојадисарску радионицу, а само годину дана касније 1880. и везилачку. 

Поменуте трукерске радионице су издавале своје каталоге са мустрама разноврсних орнамената, у којима су папирне шеме биле сортиране по орнаментима, а свака шема је имала печат радионице и каталошки број са словима и бројевима, тако да је поручивање жељене шеме било олакшано.

Популарисање украшавања кућног простора текстилним, везеним ручним радом вршило се и путем модних часописа, који су набављани код трговачких путника. У тадашњим часописима је детаљно описивана композиција орнамената и препоручивана везилачка техника, боја конца, врста и квалитет платна.

Ширењу кухињских текстилија из западне и средње Европе у Војводину допринела је добра повезаност градова и села тадашње Аустроугарске монархије, као и појединачна жеља сваке домаћице да изради појединачни предмет или читав комплет са омиљеним орнаментом. Набавком папирних шаблона, нарочито у селима, бавиле су се углавном способне и проницљиве жене. Оне су умеле веома вешто и прецизно да пренесу шару на платно, али и да их комбинују тако да су на тај начин доказивале и своју креативност. По нашим постојећим подацима, скоро свако село у Војводини је имало бар једну трукерку, а многа села по неколико њих међу којима је владала здрава конкуренција.

Ипак, као најстарији начин преношења мустре на платно сматрамо преношење дрвеним калупима у које су насађени листови танког лима у виду одређеног мотива. Калуп се умакао у плави раствор и потом отискивао на платну. Овај начин преношења орнамената данас потврђују само десетине таквих калупа у нашој музејској колекцији, док се на терену више не може срести особа која памти тај начин труковања.

Дрвени калупи за труковање

     

            Суботица, око 1900.                                 Крушчица, 1900.                                      Инђија, 1832.

Данас се често срећемо и са тврдњом да је прецртавање мотива преко индиго папира или преко прозора такође труковање, али се са тим наравно никако не могу сложити. Ове „технике“ су постале популарне у другој половини 20. века, када је рад трукерских радионица био на заласку и шеме је било тешко или немогуће набавити, а потреба за везом и украшавањем је још била присутна.

Популарност и практичност кухињске текстилије опада средином 20. века када се, такође, желело брзо осавремењавање начина живота и зато се веома лако прелазило на коришћење индустријских производа у виду столњака, таблета и надстолњака. Креатори свих тих производа су се трудили да задрже љупкост и шарм већине орнамената, па је тако њихова симболика и даље изазивала одређену реакцију чланова породице и ширег окружења.

Љиљана Трифуновић, музејски саветник – етнолог

 

 

Играчке из праисторије

.

У археолошким збиркама Музеја Војводине налази се око 250 предмета од керамике који се могу сврстати у дечије играчке. Најчешћи облици су минијатурне посуде и фигурице животиња и људи, али међу њима има и ритуалних предмета: звечки, алатки за предиво, разних плочица и кугли. Потичу из различитих периода праисторије – од неолита до гвозденог доба – а њихова старост досеже и до 7.000 година.

Луле као сведочанство прошлости

.

Дуван је биљка која је у Европу стигла након открића Новог света, а начин његовог коришћења су на шпанском двору приказали већ чланови Колумбове експедиције. Поред тога што је у прошлости увожен на наше просторе, временом се почело и са његовим узгајањем и прерадом. Васа Стајић је пронашао податак да је прерада дувана у Новом Саду почела 1770. године, од када је италијанска породица Сопрано имала млин за прераду дувана ради прављења бурмута.

Психофизичка дејства која дуван има на човека условила су његово коришћење. У постојбини, ова ароматична биљка је коришћена у култовима, али и лечењу. Забележено је да су му у Европи такође приписивана лековита својства. Међутим, због откривања бројних лоших последица по здравље, временом су се доносиле и забране које се односе на његово коришћење. Од појаве дувана на нашим просторима до данас, коришћен је разноврстан прибор за његово уживање, о чему сведоче и сачувани примерци у музејским збиркама. Иако су постојали различити начини припреме и конзумирања ове биљке, попут жвакања, ушмркивања праха у нос, испијања течности са дуваном, пушење је било најраспрострањенији начин.

Келтски новац

.

Келтски статер, племе Боји, 1. век пре Христа, остава из Обровца

Келти су насељавали средње Подунавље и Поморавље у другој половини последњег миленијума пре Христа. Овај период у западној, средњој и југоисточној Европи обележава млађе гвоздено доба, односно латенска култура. За Келте се везује почетак робно новчане размене на овим просторима уз појаву и оптицај златног, сребрног и бронзаног новца. Златан није био у интензивном оптицају, већ се сматра доказом даривања и плаћања, те више показује постојање одређених политичких и социјалних обавеза.

Болнице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња 1914–1918. године

.

Током 19. и почетком 20. века рад српских културно-просветних инстистуција и удружења у Јужној Угарској био је надахнут националном борбом европских народа, која је за циљ имала остваривање права на државну независност у оквиру европских империја. Избијањем Првог светског рата рад националних институција међу Србима у Јужној Угарској бива присилно прекинут, при чему само поједина доборовољна српска удружења настављају свој рад под окриљем Црвеног крста. Међу њима, болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, отворена у згради Српског учитељског конвикта у Новом Саду, представља јединствени пример.

Седамнаесторедна запрежна сејалица за стрна жита

.

Сејалица, поред плуга, сматра се најважнијом пољопривредном машином сваког напредног пољопривредника. О њеном значају, речито говори српска народна пословица, која гласи: Каква сетва, таква жетва. Она се користи за сетву гајених биљака, које према времену сетве, могу бити озиме и јаре.

Постоје разне поделе сејалица. Основна је извршена према начину на који се изводи сетва, тако да разликујемо сејалице за сетву на широко или омашке, за сетву у редове или врсте – врстачне сејалице и за сетву у кућице или на оџаке. Даље, можемо их поделити према врсти вучне снаге: ручне, запрежне или спрежне и тракторске сејалице, а у зависности од културе коју сеју: сејалице за стрна жита, за окопавине и друге.

Једна од сејалица која се налази у збирци Музејског комплекса Кулпин је и седамнаесторедна запрежна сејалица за стрна жита. Према реченом, она спада у групу сејалица за сетву у редове, а према врсти вучне снаге у запрежне. Намењена је, пре свега, за сетву стрних жита, затим трава, луцерке, грахорице и других култура, али се уз одређене адаптације може користити и за сетву окопавина.

Сејалица је произведена тридесетих година 20. века. Индустријске је израде, али нажалост, на њој нема сачуваних фабричких ознака нити заштитног знака. Једино је на поклопцима главчина задњих точкова изливен назив произвођача Fuchs K, Ujverbasz.