Појас ратника из Сланкамена

.

У разним културама мушкарци и жене опасивали су кожни појас преко одеће коју су на себи носили. У савременом српском језику, код војника се такав појас зове опасач.

Предмети израђени од коже углавном не остају сачувани да би могли бити откривени приликом археолошких ископавања. Појасеви су најчешће имали металне копче, које су служиле за причвршћивање. Поред копче, на појас су могли бити нашивани или нитнама аплицирани разни метални делови, као што је то случај са остацима појаса ископаним у гробу 8. века у Сланкамену, на археолошком налазишту Чаревци. На једном крају појаса налазила се копча, а на другом метални језичак, који је са појаса висио слободно када је закопчан. Одмах уз копчу налазила се гајка и још један метални део у облику елисе. Овај део служио је да се о њега нешто закачи, најчешће нож са кожном футролом.

Фибула са Христовим монограмом из Чуруга

.

Фибулама, односно запонима, закопчавали су се плаштеви, огртачи, хаљине, као делови одеће у појединим културама. Најбројније су у римској култури, иако су настале знатно раније, а има их и у млађим културама. Осим практичне намене, коришћене су и за украшавање одеће, а неке су имале и симболичко – религијско значење, повезано са веровањима оних који су их носили.

Предмет од кости из Мокрина (игленица?)

.

Приликом давних ископавања гробља са краја 6. или почетка 7. века у Мокрину, на назишту Циглана Добросављев, пронађен је предмет од кости, чија намена није поуздано дефинисана. Израђен је од дела животињске кости, изнутра издубљене, крајева прецизно исечених и углачаних. На једном крају избушена су два наспрамна кружна отвора. Ови отвори могли су служити за фиксирање мале пречке на коју су могле бити окачене игле. У том случају, предмет би био игленица – кутијица за чување игала, какве су иначе познате у раном средњем веку. Пречник овог предмета већи је од пречника других познатих игленица, тако да је предмет можда имао и другу намену.

Поступак конзервације и рестаурације керамике на примеру једног дачког лонца

.

Предмет који је стигао на конзервацију у Музеј Војводине, потиче са локалитета Стари Виногради у Чуругу. Заједно са великим бројем фрагмената других посуда, овај лонац је пронађен у укопаном објекту. Одабран је за конзервацију будући да представља једну од ређих форми међу керамиком која се проналази у објектима млађег гвозденог доба у нашој земљи. Он припада кругу дачке керамике коју карактерише израда без употребе витла, са глином која садржи примесе у виду песка и дробљене грнчарије (шамот). Поред тога, оваква керамика је често украшена различитим пластичним украсима, дршкама и тракама са јамицама. Са великом сигурношћу можемо рећи да предмет припада кухињској керамици тог времена, што значи да је служио припреми хране, док се за сервирање користила друга врста посуда.

Кошуља и песма Кларе Фејеш

.

 

Име Кларе Фејеш, истакнутe учесницe Народноослободилачке борбе у Војводини, познато је првенствено као назив неколико школа и улица у војвођанским градовима и једног студентског дома у Новом Саду. Клара је рођена у јеврејској породици на Чепелском острву у Будимпешти 1921. године, а одрасла је у Кикинди, где су се њени родитељи преселили јер јој је отац био учесник у неуспелој комунистичкој револуцији у Мађарској. Као ученица кикиндске гимназије, и касније студенткиња Медицинског факултета у Београду, залагала се за женско право гласа на изборима и организовала је курсеве за описмењавање жена. Медицински факултет је уписала са жељом да постане дечији лекар. Према сећањима савременика, Клара је била веома енергична особа, имала је плаву косу и очи, а остала је упамћена и као убедљив и добар говорник. Осим мађарског и српског, одлично је говорила немачки, француски и руски језик.

Трепанација – први облик хирушке праксе

.

Давне 1880. године, започето је прокопавање канала Ђукошин, на северној периферији Мокрина. Инжењер Виктор Маргита уочио је и сакупио неколико предмета из бронзаног доба. Археолошка истраживања на том локалитету, под вођством кикиндског археолога Милорада Гирића, започела су 1958. године и трајала су пуних једанаест година претворивши се у значајан мултидисциплинарни и међународни пројекат. 

Омиљена места Војвођана за одмор на планинама у 20. веку (трећи део)

.

Сви на снег!

Фрушка гора, разгледница, прве деценије 20. века

Планинарења и шетње током целе године по малобројним планинама у Војводини биле су уобичајена појава још 20-их година 20. века, о чему сведочи постојање Планинског друштва „Фрушка гора“ у Новом Саду. Оно је неговало љубав према природи, највише у циљу побољшања здравља, физичке и духовне снаге. Планинарство се неговало и развијало током читавог 20. века, а сва већа места су имала планинарска удружења, која су била веома активна; њихово чланство се перманентно увећавало. Из многих планинарских друштава развила су се смучарска, која су утицала на популаризацију зимских спортова.

Правила планинског друштва „Фрушка гора“ у Новом Саду, 1924.

Планинари на Фрушкој гори, фотографија, између два светска рата

Планинари у Врднику, фотографија, између два светска рата

Равничарска Војводина и оскудне снежне падавине појединих година нису биле повољне за развој зимског туризма. Међутим, становници Фрушке горе, Вршачког брега, дела Тителске висоравни и околине су се између два рата окупљали око поменутих обронака, на којима су се санкали или скијали. Клизање је било развијено у читавој Војводини још од самог почетка 20. века, јер су то омогућавале залеђене баре, језера, реке и рукавци.

 

Група клизача у Белој Цркви, негатив на стаклу, почетак 20. века

 

Клизаљке без ципела, прве деценије 20. века

Женске клизаљке, 60-те године 20. века

 

Група младића на клизалишту испред Соколског дома у Новом Саду, фотографија, првe деценијe 20. века

Убрзо после Другог светског рата су Нови Сад и околна места – Петроварадин, Сремски Карловци, Иришки венац, Врдник и др., постали места окупљања љубитеља планинарења и зимских спортова. Јануара 1947. године је, на иницијативу Скијашког одбора Војводине, одржан први скијашки курс на Иришком венцу. Учесници тог курса, који је трајао 15 дана, били су Новосађани (преко 75 процената били су радници и ученици из привреде). Они су стекли основна знања из скијања. Наредне године основана је скијашка секција при Планинарском друштву „Фрушкогорски венац“ у Новом Саду, која је брзо прерасла у самостални скијашки клуб. Крајем 1949. године формирана је друга скијашка секција у Новом Саду, при спортском мађарском друштву „Еђшег“. После оснивања тих секција наступио је талас нових скијашких секција, које су формиране у Петроварадину, Вршцу, Сремским Карловцима, Панчеву, Инђији и Старој Пазови. Рад свих тих секција објединио је Покрајински одбор Скијашког савеза Србије из Војводине. Скијашке секције утицале су на популарност овог спорта, који је постепено формирао нове навике становништва.

Скијаши на Фрушкој гори, фотографија, прве деценије 20. века

 

Дом на Иришком венцу, разгледница, прве деценије 20. века

У марту 1949. године одржано је такмичење 40 смучара на обронцима Фрушке горе, тј. на Поповици, што је утицало на секције да покрену изградњу планинарско-смучарских домова на падинама ове планине. Као најближи и најпогоднији терен – због благих и стрмих падина, изабрано је место Поповица. Убрзо су скијаши оспособили седам кућа и вила са 40 кревета. После кратког периода изграђен је нови смучарско-планинарски дом на Поповици. Он је служио за дневни боравак, а мање куће и виле за преноћишта. Овај дом најчешће је коришћен недељом, јер су тада излетници долазили на скијање. Истовремено је и планинарски дом на Иришком венцу оспособљен за пријем шездесет особа. У Вршцу су љубитељи скијања 1948. оспособили једну вилу, чиме је створен први услов за уживање у снегу. Током 50-их и 60-их година на Фрушкој гори су организовани курсеви скијања, које су похађали скијаши из Новог Сада, Вршца, Зрењанина и Суботице, као и многа такмичења. С обзиром на недостатак и дужину импровизованих стаза, нова локација на Фрушкој Гори – Бранковац, показала се као најинтересантнија за већину скијаша. Чак је постојао и први импровизовани ски-лифт, инж. Лазе Киселичког. Касније је инсталиран мобилни ски-лифт, а крајем 70-их и прави.

Скијаши на Фрушкој гори, прва половина 20. века

 

Скијаш на Иришком венцу, фотографија, 1929.

 

Скијашка такмичења на Фрушкој гори, фотографија, 17. 2. 1929.

У касним 70-им годинама становници Војводине су, као резултат акције која се звала Сви на снег, покренуте од ски-ентузијаста из 60-их година и тадашње организације СОФК-а, постали скијашки најписменија популација у тадашњој Југославији, ако се изузме Словенија. Осим појединачних одлазака у планинске пределе, све више су организовали зимовања за децу и омладину. Предшколске и школске установе из Војводине су, за време зимског распуста, организовале одмор на планинама са скијашким курсевима. Према анализи која је рађена крајем 70-их, Елан из Бегуња продавао је највише ски-опреме у Војводини у односу на број становника, а њени скијаши могли су се срести на свим југословенским скијалиштима, са завидним познавањем алпског скијања.

Санкање на Фрушкој гори, фотографија, средина 20. века

 

Дечак скијаш на Штранду, фотографија, 1980.

Узевши у обзир чињеницу да је количина снежних падавина тада била већа него данас, на падинама Фрушке горе се током снежних дана могло видети на десетине, а викендима и по неколико хиљада љубитеља снега. Једнодневни излети из околних места и одласци на планину били су радост свим генерацијама.

Милкица Поповић, кустос саветник - историчар