Археоботаничка башта Музеја Војводине: Уров

Уров (Vicia ervilia [L.]Willd.)

Уров је древна махунарка која се код нас у великој мери узгајала у бронзаном добу (2000–850. г. п. н. е.). У истом периоду се од махунарки на подручју Војводине узгајају сочиво, грашак и боб. Угљенисани остаци семена урова се на археолошким локалитетима прате од бакарног доба и Костолачке културе (Гомолава код Хртковаца), док се у гвозденом добу примећује лагани пад производње ове ниске културе, која у махунама скрива карактеристична, „ћошкаста" семена. Иначе, уров спада у групу тзв. „осам примарних усева" са почетка неолитске аграрне револуције. Данас се уров узгаја још само у појединим медитеранским земљама, а у нешто већој мери у Турској. Енглески назив за ову биљку (биттер ветцх) указује да су семена урова горка, па чак и токсична за људе. Међутим, уколико семена одстоје у води, али и током кувања, она губе токсичне материје. Римљани у најмању руку нису волели ову биљку. Сматрали су да је уров добра сточна храна, као и храна за најниже слојеве у друштвеној хијерархији. Па ипак, уров су јели чак и цареви. Тако Плиније Старији наводи како је уров „излечио" цара Августа.
Зрна урова се кувају. Користе се за прављење каша, али и као додатак супама и чорбама.
Уров је једногодишња, ниска биљка. Она у висину може да нарасте тек неких пола метра. Као и све махунарке уров је способан да својим кореном веже азот из ваздуха. Има беличасте цветове са љубичастим примесама. Махуне су релативно мале, дугачке су свега 2–3 цм. У њима се развијају 2–4 зрна. У медитеранским земљама се традиционално сеје од октобра до децембра. Уров је у башти Музеја Војводине био посејан још у августу 2013. Веома добро је пребродио, додуше веома благу зиму 2013/14.

Александар Медовић, кустос – археоботаничар

Powered by