Археоботаничка башта у Музеју Војводине: Шафраника (Carthamus tinctorius L.)

Шафраника је једногодишња биљка. Она може и да презими. Ова „боца“ може да нарасте до висине кука просечног човека. Боја њених цветова варира од жуте до наранџастожуте. Постоје и типови шафранике чији се цветови јављају у нијансама од беле до наранџастоцрвене боје. Осим бодљикавих форми ове биљке, познате су и сорте без бодљи. Ове последње се, међутим, још нису „доказале“ у производњи. Данас се шафраника узгаја као уљарица. Уље се налази у плодовима, тзв. ахенама. Ахене су попут малих, заобљених семена сродног сунцокрета. Међутим, оне су тврђе. Уље шафранике је богато вишеструко незасићеним масним киселинама. Због тога се употребљава и у исхрани – за салате. Загревањем се смањује његов квалитет. Како биљка може да издржи са мало воде, углавном се узгаја у оним пределима где су лета сува и топла. Уље се користи и у производњи сапуна, фирниса, уљаних боја, лакова и др. Плодови шафранике и недовољно прочишћено уље коришћени су у народној медицини, јер делују као јак лаксатив. Међутим, употреба уља добијеног из плодова ове биљке донедавно је имала споредни карактер.

Шафраника се, пре свега, узгајала због цветова, који садрже пигменте. Цветне главице беру се све док биљка цвета и брзо се суше, како би се што боље сачувала наранџаста боја. Шафраника има два пигмента, која се различито употребљавају: живописним жутим пигментом се бојадишу различита јела, а другим пигментом се тканине и влакна боје у нијансе од црвене до браон или црне. Жута боја, која је, иначе, споредна боја шафранике, раствара се у води. Њена основна боја је шпанско црвено или картамин. Она се раствара у алкалној води (соди). Картамин се, пре свега, користио као бојадисер у бојачницама, али и као кармин. Њиме је бојена вуна, свила и памук. Вуни и лану шафраника даје роза боју. Међутим, овако обојене тканине нису постојане, те врло брзо избледе. Пре изума синтетичких анилинских боја, шафраника је била други најважнији биљни бојадисер – после индига. Готово у свакој башти у Војводини се пре само неколико деценија могло пронаћи и мало шафранике.

Осим у цветовима, жути пигмент се налази и у листовима шафранике. Њиме обојена вуна добија светложуту нијансу. Листови шафранике су и данас омиљен биљни бојадисер у Турској.

Становници утврђеног насеља Феудвар код Мошорина су у средњем бронзаном добу (око 1500 г. п. н. е.) узгајали шафранику ради бојадисања, а не као извор биљног уља. Они су је, највероватније, користили за шминкање, фарбање тканина које су користили за штрикање или увртање декоративних врпци. Цветови су, вероватно, коришћени за бојење куваних јела или пецива. Јела офарбана фином жутом нијансом су делотворно отварале апетит.

Александар Медовић, кустос – археоботаничар