Археоботаничка башта Музеја Војводине: Просо

Просо (Panicum miliaceum L.)

Била једном једна сиромашна, добра девојчица која је живела сама са својом мајком. Нису имале ништа да једу. Стога девојчица отиђе у шуму и тамо сретне једну стару баку која је већ знала за њену муку. Старица јој даде лонац који, кад му се каже: „Лончићу, скувај нешто", он скува веома укусну, слатку кашу од проса, а кад му се каже: „Лончићу, престани", он престане да кува.
Девојчица однесе лонац кући код своје мајке. Од сада више нису биле сиромашне и гладне. Јеле су слатку кашу кад год би то пожелеле.
Једном, кад је девојчица изашла из куће, рече мајка лонцу: „Лончићу, скувај нешто". Он скува кашу и мајка се наједе. Сад је мајка хтела да лонац престане да кува, али она није знала речи да га заустави. Лонац настави да кува кашу, каша прекипе и прекри целу кухињу и кућу, затим другу кућу, а потом и целу улицу. Лонац као да је хтео да својом кашом нахрани цео свет, као да у свету влада највећа несрећа и глад. Кад је каша стигла до последње куће, девојчица се напокон врати кући и рече: „Лончићу, престани". Лонац истог трена престаде да кува. Ко је после овога хтео да се врати у град морао је да се пробије до своје куће једући кашу.

Јакоб и Вилхелм Грим,„Слатка каша"

Људи су одувек волели слатко, али слатког у праисторији и раној историји није било у изобиљу. Уколико су желели да се осладе, људи су морали да се намуче тражећи, а нешто доцније и правећи мед. Међутим, мед није био једини извор слатког у далекој прошлости. Слатке каше, а поготову каша од проса, представљале су главну алтернативу меду. Њихова предност је била што су могле да се једу сваког дана, а не само у посебним приликама. Иначе, шећер је први пут био произведен од шећерне трске средином првог миленијума старе ере у Индији. Богати Римљани су ценили шећер, те га скупо плаћали и увозили из Персије. Производња шећерне репе у области Медитерана и Европе (Родос, Крит, Сицилија, јужна Шпанија) је доживела експанзију тек ширењем Ислама (700–1500. г.). Код нас је шећер дошао са првим крсташима у средњем веку. Бајка браће Грим „Слатка каша" указује на велики значај проса још у 18. и 19. веку у средњој Европи.
Један од главних разлога зашто се просо код нас узгаја још од неолита и првих ратара и сточара (додуше тек нешто „стидљиво", а можда се ради и о коровској примеси), па све до позног средњег века, је њен кратак вегетациони период. Наиме, просо сазрева свега три месеца (па чак и раније) након сетве. Стога и не чуди да је ова биљна култура углавном била узгајана „у налетима", односно у периодима када се мењала клима, углавном на горе, и у годинама када су суше, олује и поплаве уништавале читаве летине.
Просо је једногодишња, јара биљна култура која изгледом подсећа на кукуруз. Расте до око један метар у висину. Цваст код проса је, за разлику од већине стрних житарица, метлица. У њима сазревају ситна зрна, величине 2–3 мм.
Једу се кувана цела зрна или истуцана у прах као брашно за прављење хлеба, тестенина и ферментисаних намирница (нпр. пиво). Има укус сличан орашицама или кукурузу. Просо се лакше вари од многих житарица јер у себи има висок садржај база. Такође, не садржи глутен. Хлеб направљен од брашна проса не нараста као код осталих житарица, а погодан је за исхрану људи чији организми имају нетрпељивост према глутену. Семе такође може да служи као додатак салатама, супама... Семе садржи око 10% беланчевина и око 4% масти.
У Војводини су пронађена угљенисана зрна проса на, између осталих, следећим археолошким локалитетима: Старчево – Град (неолит – Старчевачка култура), Гомолава (неолит – Винчанска култура, бакарно доба – Костолачка култура), Феудвар (бронзано доба), Градина на Босуту (старије гвоздено доба), Чарнок (млађе гвоздено доба), Петроварадинска тврђава (Римски период)...

Александар Медовић, кустос – археоботаничар