Археоботаничка башта Музеја Војводине: Обична пепељуга (Chenopodium album L.)

По светским мерилима, обична пепељуга спада међу 18 најзначајнијих корова који наносе највише штете усевима. По археоботаничким мерилима, ова коровска врста је значајнија и од најпроминентнијег корова из познате народне изреке – кукоља. Пепељуга је верни пратилац усева још од појаве првих ратара на овом подручју у млађем каменом добу, пре осам миленијума, све до данас.

Обична пепељуга је, међутим, много више од обичног корова. Њени листови као и семена су јестиви. Листови пепељуге су веома прихватљива замена за спанаћ. Укус је додуше бљутав, али се може побољшати додавањем ароматичног биља. Иако су листови пепељуге веома хранљиви не препоручује се конзумирање у већим количинама! Ситно семе обичне пепељуге се лако скупља у већим количинама са претходно пожњевених или напуштених њива. Бере се тако што се врхови оцвале биљке остружу руком, а затим се трљањем дланова семенке ослобађају од љуске. Семе је пуно хранљивих материја (угљени хидрати 49%, протеини 16%). Оно се меље и додаје пшеничном брашну од којег се потом прави хлеб. Такође, од семена се могу справљати каше. Додуше, семе би пре коришћења требало преко ноћи обавезно потопити у воду и добро испрати како би се из њега испрали сапонини!

Међутим, да би једна самоникла, зељаста, једногодишња биљка могла да се уврсти у оне врсте које су наши праисторијски преци хотимично сакупљали из природе и користили у исхрани, треба да испуни најмање два археоботаничка услова. Први је да се у природи ове биљне врсте јављају у великим, „чистим“ скупинама, одвојеним од других биљака. Други је помало бизаран и односи се на присуство плодова у желуцу или измету праисторијских људи. Ово последње су могле да утврде наше колеге са севера Европе где су у тресетиштима у Данској пронађена очувана тела праисторијских људи, односно колеге које су у Алпима пронашли тело Леденог човека (Ötzi).

Верује се да следећих шест врста дивљег биља испуњава оба наведена археоботаничка услова: обична пепељуга (Chenopodium album), велики дворник (Polygonum lapathifolium), њивска кољеника (Spergula arvensis), њивски вијушац (Fallopia convolvulus), обична класача (Bromus secalinus) и речна сладика (Glyceria fluitans), док мухари (Setaria) и мали штаваљ (Rumex acetosella) највероватније комплетирају ову листу. На основу археоботаничких истраживања на подручју Војводине, овој групи свакако треба додати сродну врсту обичне пепељуге — баштенску пепељугу (Chenopodium polyspermum).

Још увек се међу археоботаничарима води жива дискусија да ли су поједине „коровске врсте“ сакупљане у „добрим“ или „гладним“ годинама. Еклатантан пример који указује на то да је јестиво дивље биље конзумирано током „гладних“ година пронађен је у Данској. У стомаку човека из мочваре (Grauballe Man), који је у живео у периоду између 4. и 3. века пре нове ере, издвојено је чак 56 дивљих врста биљака.

У слојевима из бронзаног доба, у другом миленијуму пре нове ере, на локалитету Феудвар код Мошорина пронађена су два масовна налаза обичне пепељуге који указују да су семена намерно сакупљана у природи. Али, није само семе ове врсте минуциозно сакупљано. У једној кући, на истом локалитету, такође из бронзаног доба, пронађено је чак четврт милиона семена баштенске пепељуге, а у истом периоду на Жидовару, у јужном Банату, ова сродна врста обичне пепељуге чини половину свих налаза. У свим наведеним примерима се ради о масовним налазима пепељуге, без видљивих примеса других биљних врста. Ово указује на то да су семена пажљиво сакупљена и/или очишћена. Чини се да је овде квалитет прикупљених семена био важнији од квантитета, а не као у случају човека из мочваре у Данској где је важило „дај шта даш, само да се заситим“. Стога ове налазе не треба видети као резултат сакупљачких активности за време „гладних“ година, већ као уобичајену активност у добрим, мирним временима. Овај налаз можда указује и на то да су становници овог насеља у баштама узгајали пепељугу као зелено лиснато поврће, а да се код пронађених залиха ради о сетвеном материјалу. Додуше, семе баштенске пепељуге је могло да се користи и као одличан мамац за рибе.

Александар Медовић, виши кустос–археоботаничар