Археоботаничка башта Музеја Војводине: Наут

Наут (Cicer arietinum L.)

Народни назив за ову биљку су још леблебија, сланутак, слани грах.

Наут је данас трећа по значају махунарка у свету (одмах после пасуља и грашка). Семе наута се од давнина често користило у исхрани људи. Први налази ове махунарке потичу још пре око 9.000 година.
Незрело семе наута се љушти из махуна и припрема као млади пасуљ или грашак. У источним земљама леблебију мељу у брашно и од њега праве посебно пециво, или га у одреденој размери (10–20 %) мешају с пшеничним брашном и потом пеку посебну врсту хлеба. Боја семена наута се креће од крем, жуте, смеђе, зелене до црне боје. Наут је један од уобичајених додатака осталом поврћу за припремање кускуса, традиционалног јела северне Африке. Скувана и згњечена у пире семена наута се користе и у прављењу хумуса. Међутим, прва асоцијација за леблебију код нас је Македонија и тамошњи специјалитет – пропржене семенке, које се грицкају као кокице, или семенке бундеве и сунцокрета.

Николас Кулпепер, енглески ботаничар и лекар из 17. века, је наводно изјавио да наут изазива много мање „ветрова" од грашка, па чак и да је много хранљивији од њега. Ова махунарка је добар извор гвожђа. Наводно, чак и кувана, садржи дупло више гвожђа од исте количине меса.
Биљка наута је једногодишња, веома витка, разграната и усправна биљка која може да нарасте до једног метра у висину. Има типичне, грашколике цветове, дужине до 12 мм. Махуне су мале, „надувене" и округласте, дуге око 3 цм и широке око 1,5 цм. Обрасле су жлездастим длакама у којима има јабучне и оксалне киселине. Оне могу изазвати озбиљне поремећаје у организму. Семена наута су приближно сферична, са глатком или пак храпавом површином, до 14 мм у пречнику. Изгледом највише подсећају на семе лешника. У махуни расте и развија се једно до два семена.
Листови леблебије су се некада наводно користиле и за добијање фарбе сличне индигу.
Свега једно угљенисано семе наута је пронађено у бронзанодобном слоју археолошког локалитета Феудвар код Мошорина – једно али вредно. Налази ове културе постају чешћи у римском, а потом и византијском периоду.

Александар Медовић, кустос – археоботаничар

Powered by