Археоботаничка башта Музеја Војводине: Лепљиви мухар

Лепљиви мухар (Setaria verticillata [L.] P. Beauv.)

„Потом пође кући, посеје зрно јечма и одмах из њега израсте велики дивни цвет, налик на лалу, али је латице имао скупљене, као да је још само пупољак."

„Палчица", Ханс Кристијан Андерсен

Да ли вам се икад догодило нешто слично као у горе поменутој бајци, да посејете једну биљку а да вам никне нека друга? Управо се то догодило у археоботаничкој башти 2014. године. Иако је на једној парцелици посејана пуна шака ситног зрна италијанског мухара (Setaria italica), на парцели је никла једна друга врста, сродна овој древној култури – лепљиви мухар. Додуше, никао је и италијански мухар, али више као „коровска" примеса лепљивом мухару; а требало је да буде сасвим обратно.
Лепљиви мухар у Војводини сви добро знају, али не толико по имену него више по једној особини ове биљке – њени привидни класови, дужине и до 15 цм, се лепе за чарапе и делове одеће при боравку у природи. Управо по овој особини се ова врста издваја од осталих мухара: бодље на привидном класу имају зубиће који су окренути на доле, а не на горе као код осталих, па се цела метлица качи на крзна животиња. На тај начин семе се шири на веће удаљености.
Угљенисана зрна зеленог мухара (Setaria viridis) и лепљивог мухара је веома тешко разликовати. Стога археоботаничари приликом анализа углавном не одвајају ове две врсте, већ их стављају у „исти кош". Мухари су од давнина пратећи корови у усеву проса и деле његову судбину. Од када је кукуруз заузео место проса на нашим њивама, од тада су се и мухари „преселили" код дошљака из Америке. Иначе, расте на најразличитијим местима – од винограда до градских травњака.
Ова европска трава, која достиже висину и до 1 м, временом се раширила по целом свету као коров. Међутим, у Јужној Африци зрна лепљивог мухара се користе за прављење пива, док у Намибији једно племе сакупља зрна ове биљке и користи за прављење разних врста каше.

Александар Медовић, кустос – археоботаничар