Археоботаничка башта Музеја Војводине: Купина (Rubus fruticosus L. agg.)

Купина је збирно име за многобројне врсте рода Rubus са црним плодовима. Иако купина расте на шест континената (осим Антарктика), подручја са највећом генетском различитости купине су Северна Америка и Европа. Само у Европи постоји неколико стотина подврста и облика који се тешко разликују. Обични скупљачи купине не маре за ове ботаничке поделе, њих интересује где расту купине са крупним плодовима и где их има у изобиљу, а где нпр. расту купине са малим, али слатким плодовима и сл.

Купина је жбун. Оно што берачи купине добро знају је да је на њој све бодљикаво – гране, листови, па чак и петељке листова и цветне стапке. Размножава се семеном и вегетативно. Због тога што се размножава изданцима, веома је тешко обуздати њен раст у археоботаничкој башти Музеја. У једном од првих сачуваних писаних докумената у којима се помиње купина, Катон Старији (3-2. век п. н. е.) у свом делу О пољопривреди (De re rustica [De Agricultura]) препоручује да се купина плеви као коров (spinas runcari). Стога и не чуди да понегде у свету представља штетну, непожељну врсту. Купина је одлична пионирска врста. Она ствара услове за поново пошумљавање девастираних подручја. Унутар њене густе и трновите вреже дрвеће може поново, несметано да се развија.

Врсте попут купине, трњине и глога проналазе повољне услове за раст и развој у близини људских насеља. Крчењем шума и испашом стварају се повољни еколошки услови за несметано ширење ових врста у њиховој непосредној близини. Тако су се слатки плодови купине налазили на дохват руке становницима праисторијских и млађих насеља.

Плод купине се састоји из много ситних, сраслих коштуница од којих свака садржи по једну семенку – збирна коштуница. Зреле, црне купине су сочне и имају угодан, освежавајући, киселкастослатки укус. Супротно раширеном веровању, осим витамином Ц, нису посебно богате другим витаминима. Купине су богате калијумом, гвожђем и магнезијумом. На једном огранку се од августа до октобра налазе плодови у различитим стадијумима развоја, од светлозелених, црвених до сјајноцрних. Додуше, верујем да смо сви имали искуство да загриземо купину за коју смо веровали да је зрела, а уверили се у сасвим супротно. Плодови купине једу се сирови или термички обрађени. Осим тога, јестив је и корен купине, а конзумира се куван. За ту сврху, корен не би требало да буде ни премлад, али ни престар. Јестиви су чак и млади изданци који се једу сирови, нпр. у салатама.

Наши преци су веома брзо увидели бројна лековита својства која поседује ова биљка.

Писани извори о медицинским својствима купине потичу из нама блиске, античке Грчке. Хипократ (5-4. век п. н. е.) је препоручивао употребу купинових изданака и лишћа које су одстојале у белом вину као катаплазма за затварање рана. Свежи листови купине садрже доста витамина Ц. Антискорбутно дејство купиновог лишћа је познато од најдавнијих времена. Диоскорид, грчки лекар из 1. века, препоручивао је жвакање лишћа купине као средство за јачање десни, али и за лечење оралног дрозда. Укувани сок од грана скупља, исушује и боји косу, зауставља пролив уколико се пије, држи под контролом бело прање, а наводно и помаже приликом уједа неких отрвница. Диоскорид наводи да облоге од лишћа држе под контролом херпес зостер, отклања перут на глави, ублажава проблеме са хемороидима… Међутим, сок екстрахован из грана и лишћа, а потом остављен на сунцу да се згусне, има још боље дејство. Познато је да се течност, добијена екстракцијом из коре корена и листова, користила за испирање грла када је упаљено. Сок од његових потпуно зрелих плодова је изврсан лек за болести уста, док полузреле купине заустављају пролив, а орално узети цветови купине који су одстојали у вину успoравају дијареју. Лично сам упознат са припремом народног лека који се са колена на колено преносио у породици моје супруге, а у коме један од битнијих састојака има корен купине. Овај лек се користи у лечењу афта у устима.

Од купине се прави вино. Наш познати фармаколог Јован Туцаков наводи да се оно даје „слабуњавој“ деци.

Осим тога, ова изузетно корисна биљка може да се користи и као бојадисер. Из плода добијени пигмент фарба тканине у љубичасто до мат плаво. Из стабљике купине се добија влакно које се користи за израду тканина. Због знатног садржаја танинских материја листови купине су у време ратова служили као замена за руски чај, често и у ферментисаном стању.

Код нас су плодови купине од завршетка леденог доба представљале значајан извор хране за људске заједнице. Угљенисани остаци купине пронађени су у неолитским слојевима на Гомолави, бронзанодобним на Феудвару… Међутим, сви ови налази нису ни изблиза тако многобројни као они из Новог Сада. Приликом археолошких истраживања Петроварадинске тврђаве и центра града, у слојевима који се везују за историјски период (од краја 15. векадо почетка 20. века), пронађено је обиље остатака смокве, диње, винове лозе и трешње, али и велике количине семенки купине.

Александар Медовић, кустос – археоботаничар