Археоботаничка башта Музеја Војводине: Италијански мухар

Италијански мухар (Setaria italica [L.] Beauv.)
Остала народна имена: италијанско просо, клипасти мухар

Мало ко зна да се на овој култури заснива древна кинеска цивилизација, односно да је ово била главна житарица у неолитској Кини. Италијански мухар је у културу приведен пре око 8.000 година у широком лесном појасу око реке Јангце у Кини. Међутим, први налази угљенисаних зрна ове биљке у централној Европи су пронађени тек у археолошким слојевима из 2. века п. н. е. Налази италијанског мухара, додуше малобројни, бележе се на археолошким локалитетима у Војводини тек од бронзаног, односно гвозденог доба. Међутим, клипасти мухар се у Европи никад није сејао на већим површинама. Штавише, ова древна култура је код нас постала значајана коровско-рудерална биљка. Ниски принос је главни разлог што ова биљна култура није имала већу улогу у нашем ратарству.
Италијански мухар се узгаја пре свега због зрна. Ољуштено зрно се кува као пиринач, али се може и самлети у брашно од кога се прави бесквасни хлеб – погача. У северној Кини је италијански мухар главни састојак у јелима: углавном се кува заједно са махунаркама (варивима), или се његово брашно меша са брашном других житарица, а потом користи за прављење хлеба или резанаца. Сматра се да су јела направљена од италијанског мухара веома хранљива, те се често препоручују старијим особам и трудницама. У Русији и Мјанмару се мухар користи у припреми алкохолних пића и пива. У Европи се данас узгаја још само као крмна биљка, за добијање сена и силаже. Код нас се ова древна биљна култура углавном користи за прехрану птица – нпр. посластица за папагаје.
Ова једногодишња биљка се сеје од пролећа до лета, након касних мразева. Биљка може да нарасте до око пола метра висине. Италијански мухар има класолику метлицу (тзв. привидну клас) и ситније зрно од обичног проса. Цвета свега 60 дана након сетве, а целокупни вегетациони период траје 80–120 дана, са тим да неке сорте сазревају после свега два месеца. Сазрева равномерније од обичног проса. Данас се углавном узгаја у Кини и Индији у пределима са годишњом сумом падавина 400–800 мм.

Александар Медовић, кустос – археоботаничар