Археоботаничка башта Музеја Војводине: Дивљи грашак

Принц је узе за своју невесту, јер се увери да је од краљевског рода, а зрно грашка су изложили у музеју, где се и данас може видети, уколико га неко није украо.
"Принцеза на зрну грашка", Ханс Кристијан Андерсена

Само на основу ове реченице се може закључити да је поменуто Андерсеново дело бајка. Наиме, зрно грашка је скоро немогуће очувати толико дуго, чак и у музеју. Једини начин да се у нашим климатским условима одржи вековима, па чак и миленијумима, јесте да се угљенише и тако спасе од микробиолошке разградње. На нашу срећу, микроорганизми, као и људи не воле загорелу, угљенисану храну.

За ову бајку је везана још једна занимљивост, која указује на то какав се грашак користио у људској исхрани у преисторији, антици, али и средњем веку. Некадашњи грашак, данас га још називамо и повртарски, брао се кад зрно потпуно сазри. Суво и тврдо семе омогућавало је дуг период складиштења и његову употребу преко зиме. Да је у бајци било речи о меком, зеленом, односно баштенском грашку, принцеза би се, вероватно, слатко наспавала. Додуше, данас би га неко прво морао одмрзнути. Код баштенског грашка се користи незрело семе. Узгој ове сорте, коју и данас користимо у исхрани, започет је у Француској и Енглеској тек у 17. односно 18. веку.

Најновија археолошка истраживања указују на то да је грашак још пре 46.000 година сакупљао неандерталски човек на простору данашњег Ирака и користио га у својој исхрани. Данас се чак претпоставља да је доместификација грашка, али и осталих врста варива, претходила припитомљавању и култивисању житарица. Грашак се, уз једнозрну пшеницу, сврстава међу најстарије пољопривредне културе на Балкану. На нашим просторима се узгаја од раног неолита.

Међутим, није познато да Србија представља најсевернију област распростирања дивљег грашка (Pisum sativum subsp. elatius) у југоисточној Европи. Та врста дивљег грашка, коју бисмо, према слободнијем преводу с латинског језика, могли назвати високи грашак, представља карику између правих дивљих врста и гајеног грашка; она се налази на пола пута од самоникле врсте до гајеног усева. Овај грашак је распрострањен у широј области Медитерана. Недавне експедиције су, након више деценија тишине, потврдиле наводе о његовом постојању, посебно на крајњем југу, у долини реке Пчиње.

Високи грашак се, како му и име говори, одликује дугачким стаблом и љубичастом бојом цвета. Његове популације се у Србији саме одржавају, пошто семе настало и расуто једне године даје биљке наредне године.

(Александар Медовић, кустос - археоботаничар и мр Александар Микић, истраживач сарадник Института за ратарство и повртарство, Нови Сад (Оплемењивање биљака - једногодишње крмне махунарке))

Фото: Милица Ђукић

Основни подаци пројекта:

  • 28. септембар 2012.: посејано 6 редова по 5 зрна у реду = 30 зрна (временске прилике: 21°C, променљиво облачно, 1013 mb, ветар 3 m/s SI)
  • 10. октобар 2012.: никла прва биљка
  • 15. октобар 2012.: никло 5 од 30 биљака.
  • 29. октобар 2012.: никла још једна биљка (6 од 30)
  • 14. април 2013.: никла још једна биљка (7 од 30)
  • 15. април 2013.: процветала прва биљка
  • 26. април 2013.: појавиле се прве махуне
  • 5. јул 2013.: жетва
  • Принос: 199,67 г/m2 односно 1996,71 kg/ha
  • Маса хиљаду зрна: 116,24 g
  • Укупно зрна по m2: 1718
  • Укупно mахуна по m2: 409
  • Просечан број mахуна по биљци: 58
  • Просечан број зрна по mахуни: 4,2

Powered by

 Праисторијска кухиња: јело од дивљег грашка са дивљом јабуком и медом